Na Kosovu se omladina često pominje kao nada promene. Političari je prizivaju u svakom govoru, organizacije je navode u svakom izveštaju. Ali u praksi, kada pogledate mlade unutar političkih partija, pitanje više nije „da li oni donose promene?“, već „da li oni čuvaju stari poredak?“
Dva skorašnja izveštaja — Institut Sekhmet o političkom predstavljanju LGBTIQ+ osoba i Procena antirodnih pokreta i otpora na Kosovu koju je objavio CSGD — prikazuju sliku koja ne odgovara retorici nade. Umesto da promovišu nove ideje jednakosti, pravde i uključivanja, mladi političari na Kosovu reprodukuju isti konzervativizam koji su nasledili od svojih vođa.
Prema analizi Sekhmeta, nijedan omladinski forum glavnih političkih partija — Samoopredeljenja, Demokratske partije Kosova, Demokratskog saveza Kosova i Alijanse za budućnost Kosova — nema jasnu politiku niti stav o rodnoj ravnopravnosti ili pravima LGBTIQ+ zajednice. Većina te teme potpuno izbegava. U nekim slučajevima ih nazivaju „osetljivim pitanjima“ ili „neprioritetnim za birače“. Umesto da govore o jednakosti, govore o „tradicionalnim vrednostima“. Umesto da traže nova polja slobode, učvršćuju stare zidove.
U partijskim programima izrazi poput „tradicionalna porodica“ i „društveni moral“ pojavljuju se mnogo češće od reči „jednakost“, „briga“ ili „prava“.
Izveštaj o antirodnim pokretima na Kosovu (2025) pokazuje da je zemlja postala deo novog konzervativnog talasa u regionu — saveza pojedinih verskih figura, političara i aktivista koji narativom o „zaštiti porodice“ nastoje da zakoče rodnu ravnopravnost.
U toj bezimenoj mreži, često finansiranoj preko organizacija s međunarodnim vezama, reč „rod“ pretvorena je u oružje. Na društvenim mrežama, televizijama i u javnim govorima, koristi se kao simbol „zapadne pretnje“, kao nešto što treba zaustaviti pre nego što „uništi našu omladinu“.
U toj klimi straha i moralizovanja, politička omladina izabrala je da ćuti. Ne zato što ne razume opasnost, već zato što joj je lakše da se prilagodi. U intervjuima koje je Sekhmet vodio sa članovima omladinskih foruma, mnogi priznaju da izbegavaju kvir i feminističke teme jer „birači to ne razumeju“ ili „to ne donosi glasove“.
Ta samocenzura je blagi oblik straha — straha da se iskorači iz reda, da se govori drugačije od partije, da se rizikuje karijera. I tako, umesto da izazovu sistem, mladi mu postaju deo.
Ovaj fenomen, međutim, ne tiče se samo partija. Prema izveštaju o antirodnim pokretima, to je deo šire strategije koja obuhvata javni diskurs, obrazovni sistem i medije. U sva tri polja, identitet žene i kvir osoba tretira se kao „tema za raspravu“, a ne kao stvarnost koja zahteva zaštitu i jednakost. Tako jednakost postaje pretnja, a mržnja mišljenje.
Istovremeno, ta klima ima stvarne posledice. Kada novi politički lideri govore o „nacionalnom moralu“ i „opasnosti rodnih ideologija“, oni ne vode intelektualnu raspravu — oni stvaraju uslove za opravdavanje nasilja. U zemlji u kojoj je porodično nasilje i dalje svakodnevica, a napadi na kvir osobe prolaze nekažnjeno, takva retorika je benzin na već postojeći plamen.
Hoće li omladina ikada osporiti taj poredak?
Politička omladina trebalo bi da bude snaga koja oslobađa politiku od straha. Ali u stvarnosti, ona ga održava. Umesto da traži nova polja jednakosti i pravde, zatvara se u rečnik starije generacije. Umesto da govori o pravima, govori o „identitetu“.
Umesto da se bori protiv nejednakosti, pravi selfije na stranačkim kongresima.
Sekhmet primećuje da politička omladina na Kosovu ponavlja obrazac patrijarhata koji navodno želi da zameni. To nije samo kritika, već upozorenje. Jer ako omladina ne shvati da su rodna ravnopravnost i pravo na različitost suština demokratije, a ne njena margina, svaka buduća promena biće samo kozmetička: nova generacija sa istim konzervativizmom — samo lepše upakovana.
Ipak, izvan partija postoji i drugačiji naraštaj — aktivista, feministica i kvir organizacija koje, bez buke i moći, grade drugačiju politiku: politiku brige, solidarnosti i zajedničkog života. U vremenu kada je mržnja postala politička strategija, briga je čin otpora. Ako postoji nada za promenu, ona ne dolazi s govornica, već sa ulica, iz zajedničkih prostora, protesta i malih centara u kojima marginalizovani ne traže više odobrenje, nego pravdu. Na kraju dana, pitanje ostaje isto: da li politička omladina osporava status kvo, ili ga čuva u novom ruhu? Jer promena ne dolazi s godinama — dolazi s hrabrošću. A dok hrabrosti nema, omladina će ostati tek slogan u govorima starih političara.
Napisao: Dardan Hoti