Kako se pokret protiv roda pretvara u globalni projekat za kontrolu značenja slobode
Dana 1. oktobra 2025. godine, Parlament Slovačke glasao je za izmenu ustava, utvrđujući da postoje samo dva pola — nepromenljiva od rođenja i važeća zauvek. Odluka, koju su organizacije za ljudska prava osudile kao direktan napad na transrodne osobe, predstavlja još jedan izraz globalne anksioznosti u vezi sa rodom — nesigurnosti koja danas povezuje parlamente, grupe i onlajn mreže od Bratislave do Brazila.
U roku od nekoliko sati, komentatori krajnje desnice, konzervativni mediji i antirodni portali širom kontinenata počeli su da šire odluku Slovačke kao primer koji treba slediti. Na mrežama X i Telegram, objave koje su hvalile zemlju zbog „odbrane biološke istine“ proširile su se istim onim kanalima koji redovno prenose osećanja i kampanje protiv transrodnih osoba širom sveta.
Svi su oni deo onoga što se danas naziva pokretom protiv roda — transnacionalne kampanje koja tvrdi da brani porodicu i decu, ali u suštini teži da ponovo uspostavi kontrolu nad značenjem ljudskog tela.
Decenijama unazad, feminizam je osporavao ideju da biologija određuje ljudsku sudbinu. Kvir i transrodne osobe otišle su korak dalje, živeći tu istinu sopstvenim telima. Današnji kontraudar nije samo konzervativan — on je pokušaj da se ponovo učvrste kategorije „muškarac“ i „žena“, da se pretvore u nepromenljive istine ono što je istorija učinila pokretnim.
Kao što je pre trideset godina napisala Džudit Batler, rod nije urođena činjenica, već „ponavljajuće stilizovanje tela“ — performans koji postoji sve dok se ponavlja i u njega veruje. Oni koji danas predvode antirodni pokret to razumeju, možda i bez priznanja. Njihov bes proizlazi iz svesti da rod nikada nije bio toliko stabilan koliko su naučeni da veruju — i da, upravo zato što je performans, on se može odigrati drugačije.
U celom svetu, ta svest podstakla je zastrašujuću i koordinisanu reakciju. Verske institucije, nacionalističke partije i ekstremno desničarske organizacije dele pravne modele, slogane i propagandne strategije. U Sjedinjenim Američkim Državama, više od dvadeset saveznih država ograničilo je pristup zdravstvenoj nezi za transrodnu omladinu. U Ujedinjenom Kraljevstvu, dugo najavljene reforme koje bi olakšale pravno priznanje roda su zastale. U Latinskoj Americi i Africi, vlade koriste isti rečnik o „zaštiti dece“ i „očuvanju tradicije“.
U okviru te svetske kampanje, transrodne osobe — a naročito trans žene — postale su istovremeno simbol i meta. One se prikazuju kao dokaz da je liberalna sloboda otišla predaleko, da je modernitet izgubio kompas.
Tokom poslednje dve decenije, transrodne osobe postigle su ono što je nekada izgledalo nemoguće. Pravno priznanje proširilo se po kontinentima; reforme rodnih oznaka usvojene su u zemljama toliko različitim kao što su Argentina, Portugalija i Pakistan. U Indiji, Vrhovni sud je priznao kategoriju „trećeg pola“, dok u Čileu novi zakoni omogućavaju promenu pravnog roda bez medicinske intervencije. Trans vidljivost postala je deo popularne kulture — od televizije do politike — menjajući javnu svest i primoravajući institucije, koje su decenijama ćutale, da se suoče sa širim poimanjem ljudskosti. Za mnoge mlade, ideja da identitet može biti samoodređen više nije radikalna, već samorazumljiva.
Ali taj uspeh doneo je i rizik. Vidljivost je donela priznanje, ali i kaznu. Reakcija koja se danas razvija delimično je posledica upravo onoga što je već postignuto. Kako su napredovala prava transrodnih osoba, tako su se istovremeno učvrstili i mehanizmi otpora — istraživački centri koji mržnju preoblikuju u brigu, političari koji moralnu paniku pretvaraju u zakone, i mediji koji jednakost predstavljaju kao pretnju.
Posebno su trans žene te kojih se ovaj pokret najviše plaši. One razotkrivaju da rod nije zakon prirode, već društveni dogovor; da feminitet nije ograničen telom niti je ičije vlasništvo. Ako muškarac može postati žena, tada se „ženi“ oduzima uloga imovine na kojoj počiva patrijarhalna moć. Strah koji sledi ne tiče se toliko identiteta koliko autoriteta — pitanja ko poseduje pravo da definiše značenje tela.
Devojke i žene transrodnog identiteta, više od bilo koga drugog, žive ono što Batler naziva prekarnošću — namerno proizvedenom nesigurnošću kroz društveno isključenje.
U Kosovu, ta nesigurnost dobija vrlo konkretan oblik. Bilo bi lako posmatrati Kosovo kao zemlju rastrzanu između tradicije i moderniteta, ali ono je, zapravo, ogledalo sveta. Tokom rasprave o Građanskom zakoniku, koji bi otvorio put registrovanim zajednicama istog pola, poslanici su koristili isti rečnik koji se čuje u Poljskoj, Mađarskoj ili Sjedinjenim Državama: „strana ideologija“, „opasnost za decu“, „odbrana nacije“. Te reči nisu rođene u Prištini. Antirodni pokret ne mora da zauzme institucije da bi pobedio; dovoljno je da pusti korenje u jeziku, dok se kolebanje ne pretvori u uverenje.
Ono što povezuje zakonski revizionizam Slovačke sa birokratskom apatijom Kosova jeste isti strah od ženskog identiteta. Patrijarhalna društva tolerišu žene samo dok su pokorne — ograničene biologijom, reprodukcijom i poslušnošću. Trans žena, birajući da bude žena, razotkriva tu obmanu. Ona pokazuje da feminitet nije urođena supstanca, već proces u pokretu. Samo njeno postojanje uzdrmava poredak.
Na Kosovu je rodni identitet pravno priznat, čak i u Krivičnom zakoniku, ali svakodnevni život priča drugu priču. Pokušaji samoubistava su brojni; porodice proteruju decu u ime „časti“.
Ne postoji nikakav administrativni postupak za promenu imena ili oznake pola u zvaničnim dokumentima, osim jedne sudske odluke iz 2020. godine, kojom je jednom licu data pravda — slučaja koji još uvek nije postao presedan za druge. Kvir aktivisti navode da zahtevi za promenu imena ili rodnog markera obično završavaju administrativnim odbijanjem.
U zdravstvenom sistemu jaz je još dublji. Nema obučenih endokrinologa za hormonsku terapiju, niti javnih klinika koje podržavaju bilo kakav oblik rodne tranzicije, niti protokola koji prate standarde Svetske zdravstvene organizacije. Isto tako, ne postoji ni jedna državna sigurna kuća za kvir mlade koji napuštaju domove zbog nasilja.
U teoriji, sigurna kuća bi trebalo da bude utočište za svakog člana kvir zajednice. U praksi, aktivisti svedoče da najbrutalnije nasilje pogađa trans devojke i žene. Porodice i društvo, kažu oni, teže prihvataju pomisao da sin, rođak ili prijatelj može prigrliti identitet žene. Takvo neprihvatanje često se završava proterivanjem iz doma, fizičkim nasiljem ili tihom surovošću isključenja iz nasledstva.
Na kraju, prava zapisana na papiru ostaju apstraktna; za život dostojan življenja potrebna je infrastruktura — klinike, sigurne kuće, nega i poverenje. Tako Kosovo formalno ne isključuje transrodne osobe; ono jednostavno deluje kao da one ne postoje.
Ono što počinje kao nemar pretvara se u politiku, menjajući same strukture koje su nekada obećavale jednakost. Svuda u svetu, mukom izborena prava se poništavaju — u Sjedinjenim Državama, Mađarskoj, Poljskoj i sada u Slovačkoj. Ta preokretanja podsećaju da prava nisu trajne pobede, već krhki dogovori zavisni od političke klime i moralne panike. Cilj antirodnog pokreta nije samo ograničavanje rodne tranzicije; on teži da preoblikuje samo značenje slobode — da telo stavi pod starateljstvo države, verske institucije i porodice.
Naspram tog međunarodnog antirodnog pokreta, solidarnost postaje oblik preživljavanja. Stajati uz transrodne osobe znači braniti poslednju liniju slobode, jer njihov život označava najudaljeniju tačku onoga što društva još priznaju kao ljudsko. Merilo naše posvećenosti jednakosti ne ogleda se u tome kako tretiramo one koji liče na nas, već u tome kako prihvatamo one koji proširuju značenje samog „mi“.Kao što su tvrdile Džudit Batler i mnoge feministkinje, način na koji se postupa prema transrodnim životima jeste ispit same sposobnosti demokratije da održi svoje najosnovnije obećanje — slobodu.